Труба за узбуну са Кајмакчалана

3. мај 2016.

ТРУБА ЗА УЗБУНУ СА КАЈМАКЧАЛАНА

На страницама историје о пробоју Солунског фронта записано је: Пробој Солунског фронта била је једна од највећих и најуспешнијх операција у Првом светском рату у којој је српска војска, најбројнија у укупним операцијама (150.000 војника), одиграла главну улогу.

Борбе су почеле 14. септембра артиљеријском паљбом савезничких топова да би у зору 15. септембра Друга српска армија кренула у јуриш и то на потезу Соко-Ветерник-Добро поље. Водила се борба прса у прса, бајонетима на бајонете о чијој страхоти сведоци и запис Огиста Албера, француског официра за везу:”Оно што сам видео на Ветернику памтићу до краја живота. Измешали се француски и српски војници. Растурене десетине пентрају се по камењару. Људи подеране обуће, искрварени, освајају метар по метар. Наједном све замуче, ни пушка да опали, чују се само јауци. То се води борба прса у прса, оружје више не помаже. Судбину овог дела фронта решавају нож и срце јуначко. Мој митраљез ћути, немогу да гађам, побићу српске војнике који су се измешали са бугарским и носе се, носе. Крај мојих ногу нађоше се двојица. Ухватили се у коштац, побацали оружје и сурвавајући се низ масив планине кидишу један на другог. Гледам ужас, час је Бугарин одозго – хоће да удави Србина, час је Србин горе – покушавајући да задави Бугарина. А обојица снажни, шкргућу зубима, не малаксавају. Збуњен сам, хтео бих да окончам овај двобој, али немам снаге. Сад је на једном Србин јачи, удара Бугариновом главом о тле и виче – ово је моја земља, ово је моја земља, упамти. Најзад малаксао Бугарин не може ништа да упамти, чује се његов ропац и ту, испод Ветерника, заврши ратовање. А српски војник стресе прашину са одеће и викну ми – хајде Француз напред” …

Уз помоћ савезника, и ако недовољно опремљена и у тешким условима, српска војска је од 15. до 17. септембра, у незадрживој офанзиви, пробила Солунски фронт. Огромна жеља за ослобођење отаџбине водила је српске војнике после пробоја фронта из победе у победу. За 46 дана прешла је невероватних 600 километара и стигла у домовину, на Саву и Дунав. Тај подвиг историчари и војсковође од угледа сврстали су међу најпознатије примере гоњења непријатеља у свеколикој историји ратовања. О том подвигу командант Солунског фронта – француски генерал Франше де Пере казује: “Српску пешадију и француска комора на коњима је једва стизала”.

Тако је српска војска, од губитника у већем делу Првог светског рата, када је напуштала отаџбину, крећући се гудурама у непознато, стигла до тријумфа. Сјајна победа српске војске, остварена уз помоћ савезника на Балкану, имала је пресудни утицај и на исход рата у Европи. Резултати успешне операције били су капитулација Бугарске, Аустро-Угарске и Немачке, ослобођење Србије, прелазак српске војске у прекодринске крајеве и наша катастрофална грешка, чије горке плодове данас кушамо, стварање нове гробнице Српског народа – Краљевине Срба Хрвата и Словенаца.

О улози српске војске у Првом светском рату Роберт Лесинг, министар спољних послова САД рекао је: “Кад се буде писала историја овог рата њен најславнији одељак носиће назив Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено – они се морају наградити”.

Виљем Други, немачки цар, у телеграму бугарској врховној команди пише: “Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је о исходу рата – Срамота!”.

Српска војска је у октобру 1915. године бројала 420.000 људи, а страхоте рата преживело их је само 150.000, довољно да и тада, приликом пробоја Солунског фронта, задиве свет. Срби су и ту победу платили немерљивим жртвама, губљењем, само на опоравку у Бизерти и на Крфу и на лечењу у Француској, до августа 1916. године, око 7.000 војника. За српским војницима су остајала расута по свету гробља, а умрли јунаци сахрањивани су и и у море.

За време боравка и борбе Српске војске на Солунском фронту, од лета 1916. до јесени 1918. године, погинули војници и старешине сахрањивани су непосредно иза борбене линије, на тзв. “пуковским гробљима”, без сандука, са дрвеним крстачама уз гробна узглавља накојима су уписивани лични подаци сваког појединца (чин, име и презиме, јединица). Умрли рањеници и болесници, који су лечени у завојиштима и пољским болницама, сахрањивани су у местима тих установа. Рањеници и болесници, који су лечени у Централној пољској болници на Зејтинлику сахрањивани су на импровизованом гробљу недалеко од болничког бивка. Тако је настало прво Српско војничко гробље на Зејтинлику. На Српском војничком гробљу почивају посмртни остаци 7.565 ратника са Солунског фронта. У трогодишњим борбама страдала су 9.303 војника и официра. У Битољу је сахрањено око 1.500 Срба погинулих или умрлих од рана.

У близини Битоља, на планини Ниџе, у подножју Кајмакчалана, по незваничним подацима, постоје 44 мања српска војничка гробља. Нека од њих је, поводом обележавања 91. годишњице од пробоја Солунског фронта, посетила група верника са Косова и Метохије. Посета је обављена 24, 25 и 26. септембра 2009. године. Путовања су организовали Планинарско-скијашко друштво “Копаоник” из Лепосавића и Покрајински одбор Савеза потомака ратника Србије Косова и Метохије 1912-1920. Групу је предводио Радољуб Кнежевић из Лепосавића.

У току три дана мања група српских родољуба обишла је спомен костурницу у селу Кораслари у близини Велеса, место где је погинуо подпуковник Војин Поповић – Војвода Вук, Кајмакчалан, војничка гробља у Битољу и подножју Кајмакчалана и то на локацијама Груниште, Редер (два гробља) и Скочивир (два гробља). На сваком гробљу одслужен је мали помен, припаљене су воштанице и окађени су гробови. Помене је служио јеромонах Наум из манастира Црна Река.

Треба нагласити да су сва гробља, осим гробља у Битољу, у веома жалосном стању. Тешко су приступачна, без путног прилаза, маскирана густом вишегодишњом шумом. За нека гробља знају само старији локални житељи – Македонци који та шумска места посећују ради лова. Српска нога поједина места није походила дужи низ година, а да не говоримо о парастосима или поменима српских свештеника на њима. Мали је број споменика на којима се јасно могу прочитати подаци о погинулом ратнику. Зуб времена је на скоро свим споменицима оштетио уклесана слова у камену. Само на пар споменика је било могуће прочитати податке. Многе споменике је невреме оборило, а до многих није било могуће доци због густог сплета грања и трња. Жалосно је било видети како се из самих гробова српских мученика у висину гордо уздижу стабла стара и по педесет-шездесет година – управо као и трајање комунистичког безумља. У том су периоду и заливана водом намерног заборава као и сав коров антисрпског и антиправославног растиња којим је тај период безумља обиловао.

Да се више говорило о Солунском фронту него о партизанским офанзивама, о војводи Вуку и расформираном 17. пуку Дринске дивизије више него о Титовим херојима, сигурно би та света места, сведоци незапамћеног јунаштва и масовне жртве српског народа, била у светлијем стању него што су сада. То стање је толико тешко да теже не може бити. Оно је одраз нашег односа према сопственој светлој прошлости. То српски јунаци нису заслужили!!!

Не заборавимо, њихови гробови су извори наше слободе, њихова проливена крв – семе нових генерација Срба. Све што имамо данас као народ изградено је на њиховим гробовима. Зато, не будимо неблагодарни, заборавни и немарни према тим светим местима, јер се могу у гневу потрести и срушити све што је на њима саграђено.

Да до тога не би дошло помолимо се Господу да и овом нараштају Срба подари једног “Војводу Вука”, који би повео чету српских родољуба у пробијање “новог фронта немара и заборава према нашим војничким гробљима и јуначкој војничкој прошлости уопште”. Онај славни Војвода Вук је са својим добровољцима освојио Кајмакчалан и “на потпис” га предао једном од српских команданата, а овај нови Вук би имао задатак да српска војничка гробља у подножју Кајмакчалана ослободи скоро вековног заборава и немара и преда будућим генерацијама Срба као бесцен благо на спомен и чување. Савезник у тој “новој бици подно Кајмакчалана”, надамо се, биле би македонске власти, које би требало да издају одговарајуће дозволе за такав подухват.

Нека би дао Бог да овај прилог, као својеврсна труба за узбуну, покрене српске Архијереје, надлежне министре, све родољубе и све људе добре воље да ураде оно што је у њиховој моћи да се српска војничка гробља у Македонији доведу у пристојно стање, достојно велике мученичке жртве српских војника. Амин, Амин, Амин.

У прилогу дајемо једва прочитане записе са споменика палих војника.

Локација ГРУНИШТЕ:

Светозар Станковић из села Липовица – Срез Власотинце, погибе 17.07. или 08.1917. г. Спомен подиже стриц. Каплар Тома Љубић – болницар из села Ивање – Јабланички срез.

Локација РЕДЕР:

Александар Остојић из села Милицевци – Чачански срез, погибе 25.09.1917. г.
Драгутин Сретеновић, род. 1892. год. из села Дубраве-Моравичко-Чачански срез, редов, пунилац топа, погибе 01.05.1918. год.
Љубомир Велимировић, Каплар 2. Дринског хаубичког батаљона, род. 1883. год. Погибе 14.06.1917. год.
Средоје Јовицић из села Кјелуша, Ариљски Срез. Погибе 1918. год.
Радосав Пантелић из села Дуцаловића-Моравско-Драгачевско-Чачански срез, Брдска дивизија, погибе 1917. год.
Миладин Вуловић, Редов 1. пољског Дринског батаљона, из села Даиц, Моравицко-Чачански срез. Рођ. 1888. год. Погибе 08.04.1918. год. Спомен подиже 1. Чета Пешадијског батаљона.